You are here

“Drugo lekarsko mišljenje” – Razgovor sa Tatjanom Popović, prvim sertifikovanim Health Coach-om u Srbiiji

Već nekoliko godina unazad Tatjana Popović, prvi sertifikovani Health Coach u Srbiji, javno govori o svom uspešnom oporavku od kancera levog bubrega, koji joj je bio dijagnostifikovan sa 18 godina. Ono što mnogi ne znaju je da je kod Tatjane prvobitno postavljena dijagnoza na hitnom prijemu bila upala mokraćne bešike. Tatjana kaže da su zahvaljujući konsultaciji sa više lekara i dobijanjem “drugog mišljenja” njena porodica i ona bili u prilici da ovom ozbiljnom zdravstvenom problemu pristupime na adekvatan način. Tada, pre 12 godina, konsultacija sa drugim lekarima bila je rezultat intuicije njene majke i na čiji nagovor su Tatjani urađeni dodatni pregledi bešike i ultrazvuk bubrega. U želji da javnost više upozna sa temom "drugog mišljenja",  Tatjana je posetila agenciju MEDHEL i obratila nam se sa vrlo zanimljivim pitanjima.  Čast nam je bila da sa njom razgovaramo na temu drugog lekarskog mišljenja, razmenimo iskustva i javnosti zajedno približimo kako drugo mišljejne može pomoći u postavljanju dijagnoye i izbora što bolje i adekvatnije terapije. U daljem tekstu pročitajte kako je osnivač agencije Medhel, Maja Hochleutner, odgovorila na Tatjanina pitanja o postavljanju tačne dijagnoze.

Šta znači  “drugo mišljenje“?

Drugo lekarsko mišljenje podrazumeva konsultaciju sa drugim lekarom, kako bi pacijent dobio dodatne informacije o svojoj dijagnozi, kao i mišljenje o terapijskim mogućnostima iz još jedne perspektive. U svetu je traženje drugog mišljenja postalo deo rutinske procedure, kod nas to nažalost još uvek nije slučaj, jer se pacijenti uglavnom plaše da time ne uvrede lekara koji vodi slučaj, iako traženje drugog mišljenja uopšte ne mora da implicira nezadovoljstvo lekarom. Statistike pokazuju da oko 20% pacijenata traži drugo mišljenje. U oblastima kao što je onkologija, taj procenat ide i do 50%.  Zahvaljujući internetu danas imamo mogućnosti da drugo lekarsko misljenje dobijemo i putem interneta odnosno maila ili telekonsultacije. Iako smatram da je ta opcija  vrlo praktična i jeste deo ponude agencije MEDHEL, iz iskustva mogu da kažem da najkvalitetnije drugo mišljenje pacijent dobija kompletnim pregledom i eventualno dodatnom dijagnostikom na licu mesta, u našem slučaju u Austriji. Izuzetak u ovome su reevaluacije patohistoloških analiza, gde prisustvo odnosno neprisustvo pacijenta nema uticaj na kvalitet nalaza.

Zbog čega si odlučila da se baviš ovim poslom?

Medicina je počela da me zanima još u osnovnoj školi. Ako me sećanje još dobro služi, prvu knjigu o molekularnoj biologiji sam pročitala sa nekih dvanaest godina i od tog momenta je moje interesovanje za medicinu sve više počelo da raste. Prvobitni plan i jeste bio da studiram molekularnu biologiju u inostranstvu, ali u momentu upisivanja fakulteta, jednostavno još nisam bila spremna da napustim Srbiju. Preseljenje u Austriju je usledilo nekoliko godina kasnije, po završetku fakulteta i tamo je život polako počeo da me usmerava ka poslu kojim se danas bavim. U kontakt sa medicinskim turizmom sam po prvi put došla odmah nakon završene škole za trgovinu lekovima i medicinskim sredstvima u Beču. Naime, tokom deset godina koje sam provela u Austriji, upoznala sam način funkcionisanja njihovog zdravstvenog sistema. S druge strane sam takođe bila upoznata sa nedostacima i problemima našeg zdravstvenog sistema u smislu nepostojanja nekih vrsta terapija, nedovoljno iskustva u pojedinim intervencijama, nedostatku dijagnostike, lekova itd. Iako nam je Austrija geografski blizu, postoje mnoge organizacione prepreke za one koji žele da odu ili pošalju nekoga na lečenje u inostranstvo, a pri tome ne mislim na finansije koje zaista nisu uvek najveći problem. Otvaranjem agencije Medhel sam na prvom mestu želela da pružim mogućnost izbora u lečenju i mogućnost konsultacije sa lekarima u Austriji. Prilično sam sigurna da niko od nas nije doneo nijednu bitnu odluku u životu, bez da se konsultovao sa više ljudi, čije mišljenje ceni. Zdravlje je nešto najvrednije i najbitnije. Zašto bismo onda o lečenju odlučivali na osnovu samo jednog mišljenja? Nekada ni najsavremenija terapija ne može promeniti loš ishod, ali smatram da je ogromna šteta  izgubiti ljudski život ili ne izabrati najbolje moguće lečenje samo zato što niste imali pravu informaciju. Druga stvar su bila lečenja/intervencije koje iz raznih razloga uopšte nisu dostupne na našim prostorima, a u Austriji jesu i mogu spasiti život. Ovakve terapije su obično vezane kako za onkološka, tako i za vrlo teška i retka oboljenja. Ona sa sobom povlače ogromnu organizaciju i administraciju, kako po pitanju samog pacijenta, tako i po pitanju članova porodice. U USA i drugim evropskim zemljama je sasvim normalno da se u ovakvim slučajevima angažuje stručna agencija za medicinski turizam, koja će preuzeti celokupnu organizaciju i pratnju pacijenta. Uslugu ove vrste sam želela da ponudim i na našim prostorima, to je ono čime se Medhel bavi.  

Koliko često se “drugo mišljenje“ razlikuje od prvog koji je lekar dijagnostikovao i da li postoji okvirni procenat postavljanja pogrešne dijagnoze kao posledice greške ljudskog faktora?

Procenti su uvek relativna stvar i teško je dati tačnu brojku. Čitajući stručnu literaturu naišla sam na studiju, gde stručnjaci jedne klinike u  Klivlendu, koji se pretežno bave reevaluacijom rezultata, kažu da se u otprilike 11% slučajeva u potpunosti ne slažu sa dijagnozom, u 24% predlažu minimalne promene, a 16% slučajeva drastične promene u terapiji. Ovaj procenat uopšte nije mali i definitivno tera na razmišljanje. Iz mog ličnog iskustva, najčešći problemi koji dolaze sa naših prostora su terapije na osnovu pogrešno interpretiranih patohistoloških analiza. Jednostavnije rečeno: kada je patohistološka analiza tumora pogrešna, oboleli dobija pogrešnu terapiju. Druga najčešća stvar sa kojom se susrećem kod svojih klijenata su loše urađene ili ne u pravo vreme urađene operacije. O posledicama greške ljudskog faktora se na našim prostorima nažalost takođe jako puno razgovara. Mislim da ljudski faktor nije moguće isključiti i greške lekara će se uvek dešavati, ne samo kod nas već i u svakom drugom zdravstvenom sistemu. To je činjenica koju svi moramo da prihvatimo. Pitanje je samo koji procenat je zaista prihvatljiv. Kao neko ko je izgubio majku zbog lekarske greške rekla bih da je taj procenat 0%, ali sam takođe svesna da to nije realno. Mislim da je puno važnije kako je došlo do greške, jer nemaju sve greške ljudskog faktora istu težinu. Nije isto kada se greška napravi u situaciji gde lekar zaista smatra da radi pravu stvar, pa se ispostavi da to ipak nije tako (jer je biologija tela npr. odreagovala drugačije od ocekivanog) ili kada do greške dođe usled nemarnosti i nepažnje lekara.  

Ko su tvoji najčešći pacijenti?

To su u 95% slučajeva onkološki pacijenti, kao i pacijenti sa vrlo retkim oboljenjima, koje nije moguće dijagnostikovati i lečiti u Srbiji. U poslednje vreme se sve više javljaju pacijenti sa ozbiljnim povredama kičmenog stuba, srčanim problemima koji zahtevaju hirurške intervencije i upitima za  transplantacije organa i matičnih ćelija. Nedavno sam imala i prvog klijenta koji je kod nas u Austriji obavio kompletan preventivni dijagnostički pregled. Možda će ovo nekome delovati kao nebitan podatak, ali sam ja lično veoma srećna zbog toga jer smatram da je svest o prevenciji u Srbiji zabrinjavajuće niska.  

Najiskrenije se nadam da će se gore pomenuti procenat vremenom pomeriti u korist preventivnih pregleda jer je zaista deprimirajuća činjenica da ljudi dolaze tek kada je načinjena neka greška ili terapija ne deluje. Jako je teško ispraviti nešto, što od početka nije lečeno kako treba. I uvek kažem svojim klijentima, prevencija košta manje nego lečenje. To je zaista tako. 

Koliko se dijagnostički aparati u razvijenim zemljama Evrope razlikuju od trenutne situacije u zdravstvu u Srbiji?

Definitivno postoji razlika.  Ne bih ulazila u tehničke detalje, pošto nisam dovoljno stručna za to, ali mogu iz iskustva da kažem da se snimanja vrlo često moraju ponoviti jer slike nisu dovoljno oštre ili se ne vidi to što bi, na osnovu dijagnoze koju pacijent ima, moralo da se vidi. Od samog otvaranja agencije imam veliki broj klijenata koji dolaze na PET/CT snimanje, po preporuci svojih lekara iz Srbije. Mislim da to govori samo za sebe. Instituti sa kojima sarađujem po tom pitanju imaju aparate koji su 75% precizniji od onih koji se trenutno nalaze na tržištu u okolnim zemljama. Beč nije slučajno mesto gde se svake godine održava Evropski Kongres Radiologa, drugi po veličini u svetu. Prošle godine je u okviru ovog kongresa premijerno pušten u rad CT najnovije generacije, koji gore pomenutu mogućnost greške i lošeg kvaliteta slike svodi na apsolutni minimum. S druge strane, neki dijagnostički aparati uopšte nisu dostupni u Srbiji jer bi malo ljudi moglo sebi da priušti pregled, i samim tim institutima nije isplativo da ulažu finansijska sredstva. Isti slučaj je i sa laboratorijskom dijagnostikom. Postoje brojne analize koje u Srbiji uopšte nije moguće uraditi ili su rezultati usled loših reagensa nepouzdani.

Koliko je u svetu poznat rad posrednika, poput tebe, između klinika i pacijenata?

U svetu je postojanje i rad agencija za medicinski turizam sasvim normalna i uobičajena stvar. Najveći broj agencija se nalazi u USA, ali ih sve više ima i u Evropi, Indiji,na Tajlandu itd. U Srbiji ova vrsta usluge još nije poznata u meri u kolikoj bi trebala da bude, ali verujem da će se ta situacija vrlo brzo promeniti. Kada u Srbiji nekome kažem da vodim agenciju za medicinski turizam, prva reakcija je “Aha, to stranci dolaze zbog stomatoloških usluga u Srbiju, kod nas je to jeftino”.  Na to ja uglavnom odgovaram “Ne, to o čemu Vi pričate je dentalni turizam, a ja se bavim organizacijom odlaska na lečenje u inostranstvo, ljudi iz Srbije odlaze na lečenje ili operacije u Austriju”. Tada se na licima sagovornika pojavi jedno deset znakova pitanja, jer za taj pravac još uglavnom niko nije čuo ili ne razume kako to tačno treba da funkcioniše. Potrebno je još puno edukativnog rada na ovu temu, ali i to će doći s vremenom. Sebe i svoje kolege ne vidim kao posrednike jer me to asocira na prodavanje “mačke u džaku”, pri čemu su interesi pacijenta sekundarna stvar. Bilo bi licemerno tvrditi da takvi pojedinci i agencije ne postoje, ali je važno znati da postoje i profesionalci, koji sa srcem i posvećenošću rade svoj posao. Posrednici takođe obično sarađuju sa samo jednim partnerom i promovišu ga bez obzira na kvalitet. Sa MEDHEL-om to nije slučaj – sarađujemo sa onom institucijom koja je pacijentu potrebna. Sebe više vidim kao konsultanta čiji je posao da pacijentu ili članu porodice vrlo transparentno da informaciju o tome šta u Austriji može da se uradi po pitanju određenog zdravstvenog problema, koja je procedura i ukoliko je pacijent sa time saglasan, da organizuje sve što je potrebno, bude svo vreme sa pacijentom i isprati sve faze procesa, kako tokom boravka u Austriji, tako i nakon povratka u Srbiju. Interesi pacijenta su mi pri tome na prvom mestu.

Više o Tatjani Popović i njenom radu možete pročitati na http://www.totallywellness.rs